Prvo, jedna formalna primedba autoru: Tekst u ovakvoj formi nije pogodan za čitanje na sajtu. To je tipičan tekst za štampanu verziju (časopis). U svakom slučaju, čak i kada je u elektronskoj formi, neophodno je u početku dati sadržajan “abstract/short summary”, ili nazovite to kako hoćete, tako da zainteresovani čitaoc onda eventualno pređe na tekst “in extenso”. Sada – suštinski: autor u uvodu kaže: “…Bitno obeležje, specifičnost i određujući uslov privatizacije u istočnoevropskim zemljama ogleda se u tome što ona nije akt samo nacionalne države, kao što je to bio slučaj sa nacionalizacijom privatnog kapitala koja je izvršena u ovim zemljama u godinama nakon Drugog svetskog rata kada su komunističke partije osvojile državnu vlast…” Drugi deo ove tvrdnje je netačan! Nacionalizaciju privatnog kapitala u Istočnoj Evropi nisu tada izvršile nacionalne države, nego komunisti koji su na nelegalan, nasilički način prigrabili vlast u tim državama , stigavši “na tenkovima Crvene Armije“. Oni su najčešće bili iskusni kadrovi Kominterne i nisu imali ništa zajedničko sa nacionalnom državom. Težnja da se posle pada komunizma njihovi ekscesi i zločinstva isprave restitucijom su potpuno ispravne (u Srbiji to nije učinjeno, i verovatno nikada neće) – ali time što ovo kažem ne želim da branim sulude ekscese neoliberalnog globalizma koji su posle toga nastali. Ipak, ne može se poreći da je posleratni oporavak i razvoj u evropskim zemljama koje nisu potpale pod komuniste bio uspešan, i da je život običnih ljudi u njima i danas bolji nego u zemljama Istočne Evrope u koje je seme zla bilo doneto iz boljševičke Moskve. Ovo što kažem nije nikako opravdavanje neokolonijalističkih metoda Zapada u Istočnoj Evropi, nego samo konstatacija da je pogubni komunistički sistem stvorio rovito društveno, moralno, političko i ekonomsko tlo, podložno takvoj vivisekciji društva u tim nesretnim zemljama. Zapad (je) to vešto i bezočno koristi(o).

Nije šija, nego vrat!
Suština je da kod privatizacije u istočno - evropskim zemljama nije bilo vremena da se iskristališu tajkuni jači od države, sponzorisani od raznih centara moći, i sumnjivog kapitala. Bilo je krađe, bilo je i tamo svega.Suština je da njihove privrede rade. Rumuni su privatizovali firme prodajući ih renomiranim zapadnim kompanijama iz iste branše. Nije mogao poslastičar iz Surdulice da kupi železaru. Pogledajte sada najnoviji ``slučaj`` Galenike. Grčka firma kupuje neku Šumadija farm iz Čačka. Da sam juče umro ne bih znao da u Čačku postoji farmaceutska industrija. (Valjda proizvode obloge od rakije, šta li). I oni se kao takvi javljaju jedini na tenderu. I to ni manje ni više nego za jednu Galeniku. Pliva iz Zagreba vredi oko milijardu evra. Galenika možda upola ili 70% manje, ali da izvrneš Čačak naglavačke, te pare ne mogu da ispadnu. To što nisu (još uvek) prošli za mene znači samo da se pored LDPa još neko meša.

Porediti standard građana u Zapadnoj Evropi i u Srbiji i odatle izvoditi zaključke o prednostima kapitalizma i nedostacima komunističkog sistema je potpuno deplasirano. To je kao kad biste konstatovali da je Rokfeler bogatiji od nekog lekara ili inženjera i onda izveli zaključak da je to zato što je on pametniji od njih. Razlike u stepenu razvoja, pa samim tim i u standardu između nas i Z. Evrope su posledica pre svega različitih nacionalnih istorija a ne sistema. U vreme kada su te zemlje bile moćne imperijalne sile koje su iz kolonija crple resurse i jeftinu radnu snagu za uspon svojih industrija, Srbija je zemlja obespravljenih seljaka koji se bore za svoju slobodu. Kad su konačno 1878.stekli nezavisnost po cenu neverovatnih žrtava, zemlja je u jadnom stanju: čitavu industriju Srbije sačinjavaju dve pivare, dve strugare, jedna ciglana, jedna tvornica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna. Železnica ne postoji a putevi su jedva prohodni. Zatim su usledili oslobodličaki ratovi 1912-1918. i opet razaranja i stradanja, pa kratak period procvata do svetske ekonomske krize 1929, zatim ubistvo Aleksandra i početak unutrašnjih nemira, pa opet svetski rat i razaranja i stradanja. Period komunizma koji je usledio bio je nacionalna katastrofa za Srbe ali relativno uspešan ekonomski sistem. Bila je to varijanta nordijske socijaldemokratije, uspostavljena , nažalost, na strašnim zločinima počinjenim nad pripadnicima građanske klase. Problem je što čak i oni koji nisu bili direktno pogođeni posleratnim komunističkim terorom, najčešće ne mogu da razluče te dve stvari: ekonomski sistem od političkog sistema i srpskog nacionalnog pitanja.
Što se tiče restitucije, logično je bilo najpre izvršiti denacionalizaciju, pa tek onda sprovesti privatizaciju NETO društvene imovine. Međutim, takav poduhvat je zahtevao vreme a „demokratski“ i „uspešan“ Zapad je insistirao na brzoj privatizaciji jer je to bilo hitno potrebno njegovim multinacionalkama.